Skip to content

Неле Карајлић: Политичари морају да схвате да је култура кључно оружје једног народа

Неле Карајлић: Политичари морају да схвате да је култура кључно оружје једног народа

Музичар, „надреалиста“, глумац и писац Ненад Јанковић, познатији као др Неле Карајлић, поручио је са промоције својих књига у Фочи да је култура кључно оружје једног народа и државе и да од ње нема ништа важније, те да се нада да ће то кад тад схватити људи који су на власти.

Он је у изјави новинарима пред синоћњу промоцију назвао фикцијом мишљење да су најважнији фабрике и радна мјеста.

„Радна мјеста и фабрике су резултат одређеног економског амбијента који не може да постоји без културе- прво је био Бетовен, па је онда дошао „Мерцедес“. Нажалост, код нас се још није појавила та гарнитура политички моћних људи која је то схватила, тако да је на народу да се сам довија“, рекао је Карајлић.

Он је, ипак, нагласио да није песимиста, те да је могуће да се и актуелни политичари „дозову памети“.

„Култура је оно што остаје, вријеме се памти по поменутом Бетовену, а не по неком краљу који је у то вријеме кобајаги држао животе у својој шаци. Када је енглески парламент пред сам почетак Другог свјетског рата правио буџет, дигли су толико пара за војску да је Черчил питао шта смо оставили за културу- рекли су мање од четири посто- а он каже па шта онда бранимо. Ако нема културе, онда ти је свеједно“, упозорава Карајлић.

У својој новој књизи „Солунска 28- о пријатељству и издаји“, која је наставак „Солунске 28- о новцу и страстима“, Карајлић је навео да прича о животу у окупираном Београду за вријеме Другог свјетског рата.

„Први дио „Солунске“ говори о раздобљу прије и за вријеме Првог свјетског рата, а други дио говори о Другом свјетском рату. Ратови су заједничка нит која спаја ове двије књиге, као што се и наши животи, нажалост, броје од рата и прије рата рата. У другој књизи, ови који су били дјеца су велики и имају много веће проблеме него њихови родитељи, иако ни проблеми њихових родитеља нису били мали“, прича Карајлић.

Он наводи да га је интересовало вријеме окупације у Београду, како су људи живјели, вољели се, дијелили срећне и тужне тренутке.

„Књига је веома добро примљена код публике, то је сад хит, што се каже. Имао сам част да будем доста дуго на позицији број један, мада умјетност није спорт и више бих волио да будем на позицији број један за сто година него сад“.

За промоцију Карајлићевих књига у Градском позоришту у Фочи тражило се мјесто више, што је само још једна потврда да је некадашњи пјевач сарајевског „Забрањеног пушења“ и један од носилаца „Новог примитивизма“ и „Топ листе надреалиста“ све више цијењен и као књижевник.

„Драго ми је да је публика у мени препознала човјека који пише. Иначе је веома тешко да изађеш из оног имиџа на који је публика навикла- музичара или глумца. Ово како је публика реаговала у задњих пет, шест година откако сам се почео озбиљније бавити писањем, знак је да су ме охрабрили да наставим даље“, признаје Карајлић.

Неле каже да је доста теже написати роман него биографију, јер се роман почиње од нуле а аутобиографија већ има окосницу.

„Наравно, када сам писао „Фајронт у Сарајеву“, био сам опрезан да не пишем баш родио сам се тад и тад, као да дајеш неки си-ви, него сам намјерно почео да се играм метафизиком и са два представника небеске администрације, којима сам испричао своју причу, а нешто слично имају и књиге о Солунској“, појашњава аутор три изузетно популарне књиге.

У разговор са публиком, неизбјежна тема било је Сарајево, за које је Карајлић рекао да је то одувијек био град у којем живе чувари својих религија, који су само два пута у историји престали то да буду, јер се тада створила генерација којима национално није било примарно.

„Прва генерација је била Млада Босна с почетка 20. вијека и друга је генерација популарне рок културе за вријеме социјалистичке Југославије. Само су та два момента била тренутак када читава једна генерација није узимала у обзир њену фундаменталну историјску улогу да чува границу своје религије, него су то одбацили и кренули у нешто што можемо назвати наднационално, али и не морамо, јер, напротив, осјетили су да би тој нацији било боље ако мало прогледамо изнад магле“, сматра Карајлић.

Према његовом мишљењу, резултати таквог изласка из „свог тора“ били су одмах видљиви- прва генерација је, између осталих, изњедрила нобеловца Ива Андрића, а друга Кустурицу, Бреговића и друге познате рок музичаре.

Карајлић је навео да је онима који не дијеле његове ставове, када остану без аргумената, најлакше да га оптуже да је националиста, али тада имају велики проблем јер је, како каже, очигледно да он то није.

Нагласио је да је његова бака са мајчине стране Хрватица, један мајчин брат се оженио Хрватицом, други Јеврејком, а њена сестра се удала за муслимана.

„Ми смо сви сједили за столом и сада мени неко дође и пита ме јеси ли ти националиста- да ли је он нормалан“, запитао се Карајлић.

Он је додао да је за Србе почео да навија, баш као што је то урадио и, како га је назвао, други српски нобеловац Петер Хандке, када је постало очигледно да им је нанесене неправда, јер су се свјетски моћници окренули против њих.

Карајлић је закључио да Срби, да су били националисти, не би прву велику државу правили заједно са другим народима.

Промоцијом књига Ненада Јанковића, коју су заједно организовали локална управа, Центар за културу и информисање и Музеј Старе Херцеговине, у Фочи су завршене Јануарске свечаности.

Vijesti

Translate »