Сат – кула саграђена је од нежбуканог камена у облику четвртасте призме, висока је 20 метара и поктивена шаторским кровом. Основа јој је четвероугаона димензија 310 x 320 центиметара. У кулу се улази на метална врата висока деведесет центиметара, а до сатног механизма воде дрвене степенице. Сатови су смјештени испод самог крова куле и окренути су на четири стране. Сат се свако пола сата оглашавао једним ударцем гонга, док је пуне сате означавао одговарајућим бројем удара гонга. Седамдесетих година прошлог вијека сат је престао са радом. У једној пројектној идеји стоји да се исти сат поправи и обнови Сат-кула како би наставио са радом, на радост мјештана и посјетилаца Фоче.

Најстарије казивање о постојању сата у Босни и Херцеговини везан је за Фочу. На сред Фоче, у Пријекој чаршији, изградјена је Сат-кула, као мјерач времена и пролазности. Задужбина је Мехмед-паше Кукавице, који је родом из Фоче. У књигама је забиљежено да је саградјена 1758.год у знак оданости и захвалности народу одакле потиче. Данас је сат-кула симбол града. Дубровачка кнежевина је поклонила трговачком центру у Фочи први сатни механизам још септембра 1493. године и тај се сатни механизам чувао да би по изградњи Сат-куле био уграђен у њој као мјерач времена и пролазности.

 Музеј у Фочи датира од 1956. године и има четири поставке: из НОБ-а, Спомен-собу, Фоча у прошлости и етнографску поставку. Фочанска библиотека је једна од осам матичних библиотека у РС. Располаже са фондом од 62000 наслова.

Црква Светог Николе у Фочи

Прочитајте

Некада су се у граду Фочи налазиле двије цркве. Једна се налазила у центру града изнад тадашњег трга и пазаришта. Ту цркву су порушили Турци и 1501. године на њеним темељима подигли Цареву џамију. Друга црква налазила се у Каурском пољу на десној обали ријеке Ћехотине. У попису фочанског хаса из 1470. године, види се да је та црква имала своје калуђере и вјероватно је припадала Милешевској митрополији. Када се 1886. године, на десној обали ријеке Ћехотине градила аустроугарска касарна, пронађено је старо православно гробље и тада су у гробљу откопане двије тешке монолитне шкриње у које су сахрањивањи црквени великодостојници. Камене шкриње су величине 222 x 95 x 80 цм. У њима су уклесана удубљења у облику људске фигуре димензија 195 x 80 x 32 цм. Једна камена шкриња данас се налази испред зграде Музеја у Фочи, а друга је 1934. године пренесена у Земаљски музеј у Сарајево. Недавно је, приликом ископавања за темеље спортске дворане, у близини пронађених камених шкриња, ископано седам монолитних камених стећака. Различитих су димензија. На три стећка су орнаменти. У односу на површину стећка, стилизовани орнаменти мача, крста и вијенца винове лозе су испупчени. Ови стећци данас се налазе у порти Храма Светог Саве (у изградњи) у Фочи.

Како су обје поменуте цркве срушене, а након силних молби и подмићивања турске власти су дозволиле да се сагради богомоља и за православне вјернике.Тако је 1857. године изграђена црква посвећена Светом Николи. Налази се са јужне стране Фоче уз Ћехотину, али је удаљена од обале непун километар.

Породица Владисављевић, заправо Савка Владисављевић, удато Јовичић, поклонила је са својим двјема сестрама земљиште на којем ће се саградити овај храм. Она је била дубровчанка и сахрањена је у порти цркве.

Главни неимар бијеше Спасоје Вулић. Црква је имала дванаест кубета које је уклонила Аустро-Угарска. Грађена је у стилу модификоване рашке грађевинске школе са три улаза. Главна, западна капије, наглашена је полукружним каменим луком и декором народне орнаментике. Лук је украшен изрезбареном раширеном виновом лозом.

Црква има прелијеп иконостас, проповједаоницу и владичански сто У унутрашњости цркве монументално дјелују двије лијепо извајане камене фигуре лава које се налазе изнад владичанске столице, попут оних у Студеници и Дечанима. Фреске које се налазе у унутрашњем дијелу цркве су од непроцјењиве вриједности: Четворица јевандјелиста, и Свете тројице на небу цркве су изузетно умјетничко дјело. као и друге. Храм има више икона из 16, 17. и 18. вијека, које су живописали Георгије Митрофановић, италокритски сликари, затим српски и руски мајстори итд.
У ризници фочанске цркве чувају и фочанско Четверојеванђеље, које је приликом једне посете овдашњем храму даровао владика црногорски Петар Петровић Његош. На Јеванђељу је својеручно исписана и Његошева посвета.

Када је изграђена, унутрашњост цркве прекривала је камена конструкција састављена из низа капелица.које су уклоњене 1878. године. На каменој плочи изнад главног улаза уписан је датум: 20. септембар 1875. година.

Током другог свјетског рата црква је била паљена и опљачкана. Однијети су вриједни предмети као и драгоцијене иконе, спаљени љетописи и библиотека.

Црква је имала дрвени звоник до 1973.године, па је 1975. године, по пројекту Ратка Попадића саградјен нови од чврстог материјала. Цркву је осветио Митрополит Владислав 23. октобра 1978. године.

У оквиру градитељске цјелине храма Светог Николе у Фочи налази се и Српска школа, која се сврстава међу три најстарије школе у БиХ.
Српска школа радила је све до 1918. године и била је центар око ког се окупљала српска омладина, али и старији мјештани.

Како су обје поменуте цркве срушене, а након силних молби и подмићивања турске власти су дозволиле да се сагради богомоља и за православне вјернике.Тако је 1857. године изграђена црква посвећена Светом Николи. Налази се са јужне стране Фоче уз Ћехотину, али је удаљена од обале непун километар.

Породица Владисављевић, заправо Савка Владисављевић, удато Јовичић, поклонила је са својим двјема сестрама земљиште на којем ће се саградити овај храм. Она је била дубровчанка и сахрањена је у порти цркве.

Главни неимар бијеше Спасоје Вулић. Црква је имала дванаест кубета које је уклонила Аустро-Угарска. Грађена је у стилу модификоване рашке грађевинске школе са три улаза. Главна, западна капије, наглашена је полукружним каменим луком и декором народне орнаментике. Лук је украшен изрезбареном раширеном виновом лозом.

Црква има прелијеп иконостас, проповједаоницу и владичански сто У унутрашњости цркве монументално дјелују двије лијепо извајане камене фигуре лава које се налазе изнад владичанске столице, попут оних у Студеници и Дечанима. Фреске које се налазе у унутрашњем дијелу цркве су од непроцјењиве вриједности: Четворица јевандјелиста, и Свете тројице на небу цркве су изузетно умјетничко дјело. као и друге. Храм има више икона из 16, 17. и 18. вијека, које су живописали Георгије Митрофановић, италокритски сликари, затим српски и руски мајстори итд.
У ризници фочанске цркве чувају и фочанско Четверојеванђеље, које је приликом једне посете овдашњем храму даровао владика црногорски Петар Петровић Његош. На Јеванђељу је својеручно исписана и Његошева посвета.

Када је изграђена, унутрашњост цркве прекривала је камена конструкција састављена из низа капелица.које су уклоњене 1878. године. На каменој плочи изнад главног улаза уписан је датум: 20. септембар 1875. година.

Током другог свјетског рата црква је била паљена и опљачкана. Однијети су вриједни предмети као и драгоцијене иконе, спаљени љетописи и библиотека.

Црква је имала дрвени звоник до 1973.године, па је 1975. године, по пројекту Ратка Попадића саградјен нови од чврстог материјала. Цркву је осветио Митрополит Владислав 23. октобра 1978. године.

У оквиру градитељске цјелине храма Светог Николе у Фочи налази се и Српска школа, која се сврстава међу три најстарије школе у БиХ.
Српска школа радила је све до 1918. године и била је центар око ког се окупљала српска омладина, али и старији мјештани.

Храм Успења пресвете Богородице

Прочитајте

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НА ЛУЋУ

Нешто више од двадесет километара од Фоче и исто толико од Тјентишта, у селу Попи на 856 м/нв, налази се црква Успенија Пресвете Богородице. Окружена је с једне стране планинама Малуша и Зеленгора, а са друге стране изнад ријеке Сутјеске планинским масивима Вучево и Волујак. По предањима, на том мјесту се још у средњем вијеку, налазила православна богомоља. Легенда о настанку ове цркве добро је позната становницима овога краја и у кратким цртама изгледа овако: Село у коме се налази црква некада се звало Попи по поповској кући у којој су службовали свештеници. У доба турске владавине у тој кући живјели су млади поп и попадија и имали су трогодишње мушко дијете. Да би сачували дијете од турске војске, која је узимала мушку дјецу и одводила их у јањичаре, попадија је колијевку са дјететом сакрила у врт. Једног дана, каже легенда, понијела је дјетету вруће млијеко, саплела се, посрнула и просула млијеко по дјетету. Дјечаку је то млијеко направило опекотину на лијевој руци у облику сабље. Турци су ипак успјели да дијете одведу у јањичаре, а попа убили на мосту док је прелазио ријеку Сутјеску. (отуда и назив Попов Мост). Од тада је прошло више од двадесет година, а у село је стигао нови млади паша. Своје чадоре су разапели на ливади, поред воде у близини поповске куће. Једно јутро млади паша је видио попадију како је дошла сама да донесе воде. Упита је зар то мора она остарјела да ради и зар нема некога млађег. Попадија је младом паши испричала своју причу о свом отетом сину и његовом знаку на лијевој руци. Када је завршила, паша скиде зелену доламу, заврати лијеви рукав и показа биљег у облику мача. Легенда даље каже да се тај паша звао Мехмед паша Кукавица и да је по жељи своје мајке одобрио градњу цркве која не смије бити већа од говеђе коже, нити јој кров смије бити виши од човјека. Црква је морала бити саграђена на истом мјесту на коме је некада била. Мјештани су градили цркву, а да би могла служити намјени укопавали су је у земљу како кров не би прелазио одборену висину. По величини није прелазила оквир који би обухватила искројена говеђа кожа. Са једне стране цркве налазла се висока стијена, а са супротне пут и бријеб. Управо из тих разлога црква није имала звоник. Тек стотињак година касније на стијени изнад цркве подигнут је дрвени звоник.
Црква је димензија пет пута седам метара и некада је проширена на полукружну апсиду и простор на источној страни. Да је проширивана види се по крову који је био од дрвене даске, па послије замијењен лимом, док је на апсиди остала ћерамида. Остали дио крова прекривен је клисом.
За израду клиса кориштено је најбоље храстово дрво. Гредице су биле дуге шездесет, широке петнаест и дебеле не мање од три центиметра. Сушене су на промаји годину дана. Тако припремљене гредице сјечене су косо и слагане тако да се сваки следећи слој помицао у односу на претходни за десетак центиметара. Кров је прекривен са четири слоја тако да има степенаст изглед.
Довратник на улазу у цркву урађен је од клесаног камена и завршава се лучно. Са стране су уклесана два крста, док је у дну лука исклесан већи крст и на њему исписана 1834. година. То је вјероватно година када је црква укровљена клисом.
Црква је поплочана каменим плочама са угравираним мозаицима.
Иконостас из седамнаестог вијек је од дрвета. На иконостасу су биле фреске које су временом оштећене. Међу иконама у Храму налази се и икона Пресвете Богородице из седамнаестог вијека, по којој је црква добила и име. У цркви се налази и икона Светог Николе из деветнаетог вијека.
У цркви се налазе и два кандила срцоликог облика и са стране имају два крила.
Двадесетак камених степеника воде до дрвеног звоника подигнутог на стијени изнад цркве. Звоник је из скорашњег времена као и позида у порти цркве.
У порти се налази извор воде, увијек исти и исте температуре.

Црква Светог Николе у Ријеци

Прочитајте

Налази се између ријека Таре и Шклопотнице по којој је у народу позната као црква Шклопотница. Историјат ријечке цркве и светиња које су сачуване и пронађене у њој пун је загонетки и тајновитости. Црква се званично датира у прву половину XИX вијека (1832. година), што је учињено на основу натписа који се налази са унутрашње стране цркве, тачније на дрвеном надвратнику.
Саграђена је залагањем свјештеника Луке Бједића, а за вријеме Митрополита Јосифа, а посвећена је Светом.Николи. На молбе и свештеника и мјештана да им Турци дозволе градњу цркве услови су били да не смије бити видљива и да нису гласна звона . Саградјена је тако да је укопана у земљу око пола метра. У цркву је доспијела и икона Светог Ђорђа коју је урадио Георгије Митрофановић 1641.год. Та иста икона је била на Изложби у Сарајеву и Паризу. Такодје је важно напоменути да иконостас у овом храму има неколико икона велике умјетничке вриједности. Иконе овог храма дјела су мајстора сликарства Митрофановића, Раичевића и Козме чија су дјела красила Хиландар, Пећку Патријаршију, манастире Пиву, Морачу, Острог, те манастир св. Тројице у Пљевљима.Црква је, иначе, покривена шиндром, а зидови су јој од камена. На улазу изнад врата стоји натпис из којега се види колико је било залагање свјештеника Луке Бједића да се ова црква сагради. У њој су се налазиле мости Светитеља Свештеномученика Момчила Челебичког. Према подацима Репуличке геодетске управе црква заузима 53 м2.

На локацији око цркве Шклопотница налази се 5 храстова (врсте храст цер, Qуерцус церрис), чија је старост око 300 година.

Археолошки локалитет Ратаја – Кула Ченгића и испосница

Три километра од насеља Миљевина, у селу Ратаја, постоји занимљив споменик средњовјековне сакралне архитектуре. На пропланку поред православног гробља налази се стијена висока скоро седам метара. Са једне стране у њој је исклесано удубљење. То је коцкаста гробна комора исклесана у камену, окренута правцем исток – запад. У унутрашњост воде врата димензија 70 x 180 цм. Народно предање каже да су у тој гробници дуго времена почивале мошти Светог Арсенија Сремца и да су одатле пренијете у манастир Ждребаоник код Даниловграда гдје и данас почивају. Приликом археолошких истраживања установљено је да је то манастириште које потиче, најприје са испосницом, из 4. вијека, а манастирска црква је подигнута касније али свакако прије 9. вијека (Чокић, 1889).

Манастир је од стране Турака порушен у 16. или 17. вијеку и у склопу манастирског земљишта бегови Ченгићи (браћа Ахмед-паша и Осман-паша), чувена херцеговачка породица, саградили су кулу која је служила за становање, а њени остаци постоје и данас. Кула је, заправо, била као замак и служила је за становање. У склопу куле су биле и просторије намјењене и послузи, као и чуварима. У средишњем дјелу је била висока двоспратница, опасана зидовима и високом четвероспратницом, тврдом кулом намјењеном за осматрање. Око кула би било имање, са обрадивом земљом. Кула је зидана клесаним каменом, а обложена седром. Имала је четири боја са кровом од шиндре на четири воде. Камен и седра су донесени са рудокопа Ноздре.

Таква слична постоји и у Устиколини у селу Оџак и припадала је истој породици.

У селу Шадићи низводно од Тјентишта ријеком Сутјеском, са десне стране су остаци сличне утврде која је припадала имућној породици Хасанбеговића, која је опет била у родбнској вези са Ченгоћима.

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЧЕЛЕБИЋИМА

Година 1936. помиње се као година почетка градње цркве у Челебићима. У току градње је било неколико прекида, а најдужи прекид је био почетак другог свјетског рата па све до 1958.год. Чајничка црква 1959.год. поклања иконостас, а сарајевска звоно у знак помоћи народу тога краја. Радови су трајали двије године 1958-1959, да би се 1984.год наставило са доградњом. Тада је урадјена нова фасада, промијењен кров, поравната порта, као и уредјени гробови седамнаест поубијаних мјештана са свештеником (у Шуковцу). Поред тога што је црква посвећена Успању Пресвет Богородице она је као спомен-црква стријељаним мјештанима Челебића. У истом гробљу је до 2006.год. био и гроб свештеника Момчила Гргуревића који је измјештен у цркву Св.Николе у Ријеци челебићкој. Занимљиво је рећи да је СПЦ канонизовала Момчила Гргуревића у свештено –мученика.

АЛАЏА ЏАМИЈА

Свакако, једна од најљепших џамија које су постојале, на жалост у посљедњем рату срушена. На радост вјерника исламске исповјести, као и оних који се у умјетност разумију и диве, на истом локалитету ће се градити иста онаква какву памте свиједоци.
Кратка је историја градње ове џамије. Према народном предању саградјена је 1549.године. Саградио ју је извјесни Хасан поријеклом из ових крајева (село Грдијевићи).
На име Хасан се био запутио преко Србије у Цариград тражећи своју срећу. Тамо бјеше добио упослење и имао је брзу и успјешну каријеру. Доспио је чак и до службе код султана. Постао је моћан и богат и добио чин „назира“ што од прилике значи прва повјерљива личност султана. Једног дана зажели да се врати у свој родни крај, у Фочу. На мјесту на којем га је мајка сачекала и од радости умрла, Хасан подиже џамију као споменик својој мајци и своме крају. У слободнијем преводу АЛАЏА значи шарено па од туда и назв „шарена џамија“, јер је и била украшена сликама.
Након три године по изградњи џамије Хасан умрије, а на надгробном споменику оста натпис на турском језику: “С помоћу андјела испио је горки пехар, из којег свако на овоме свијету мора да окуси и преселио се из бједе у кућу блаженства и задовољства: Богом обдарени , блажени Назир Хасан, Синанов син, крајем мјесеца зилхиџе 960.“

Црква Светог Пророка Илије

Црква се налази на једној узвишици изнад Миљевине, у пријатном амбијенту медју високим дрвећем. Саградјена је 1939.год. Покривена је бакром, а 1990.год.је урадјена фасада, да би 1994.год. доведена вода и струја. Патос у храму је поплочан мермером. Црква је, иначе посвећена Св.Пророку Илији и сваке године 2.аугуста, на Илиндан, вјерници се окупљају на саборовање.

Околишта

– У мјесту Околишта недалеко од Фоче 1938.године саграђена је црква посвећена Светом цару Константину и царици Јелени. Нови звоник за цркву подигнут је 1982. године.

Муслик џамија

У једном од фочанских насеља које се некада звало и Муслук постоји и истоимена џамија. Муслук, заправо,значи јавна чесма или покрај чесме .У слободном преводу би било: Џамија код чесме.
Саградио ју је Атик Алипаша родом из Цариграда. Наиме, земљиште на којем је саградјена припадало је цркви па је Атик Алипаша у Цариграду, са православним Владиком, замјенио земљу из села Владикови (низводно Дрином 5 км) за земљу на којој ће подићи џамију која ће имати своје име Муслук џамија. Некада је била најбогатија џамија у овом крају.

СТАРИ ГРАДОВИ, УТВРДЈЕЊА И ДОВИШТА

СТАРИ ГРАДОВИ, УТВРДЈЕЊА И ДОВИШТА

О старим градовима

За вријеме Херцега Шћепана Косаче, на овим просторима су постојала утврдјења која су имала вишеструку намјену и функцију. За мирна времена ти градови-утврдјења су служили за одмор властели, а у немирна времена би имали фортификацијску функцију, као и контролу кретања каравана и пролазника. Сви ови градови-утврдјења (Соко-Пива-Тара, Вратар-Сутјеска, Тодјевац-Хрчавка, Косман-Сутјеска) били су на караванском путу Дубровник-Ниш-Цариград. Понекад би имали и функцију царина.
Углавном, ти градови су били изградјивани високо у стијенама да би били неприступачни. До њих се долазило уским стазама само за једну особу и те су се стазе звале ногоступ. Само на такав начин градови су се могли одбранити од разних војски. Није риједак случај да би се успјели одбранити њх десетак од стотињак војника, гадјајући их каменицама са својих положаја.
На улазима у утврдјења би постојали бадњеви (нешто као бубњеви) у које би се ударало једанпут као знак да су каравани примјећени и тада би сви знали да каравани пролазе. Уколико би се појавили пљачкаши тада би стража више пута ударала у бадањ који би опомињао све да су на видику нежељени гости. У историјском архиву Дубровника су уцртане и уписане мапе караванског пута под називом Виа Дрина и Виа Босна.Сви ови градови су обиљежени као мјеста проласка на путу за Цариград, као имјеста у којима су се каравани могли одмарати.
Данас од ових градова-утврдјења су остале само рушевине, гомиле или тумули.

Мапа сакралних објеката на подручју општине

Каравански пут ВИА БОСНИА и ВИА ДРИНА

Вратар

На уласку у кањон Сутјеске, са јужне стране, некада је постојао град Вратар. Наиме и са лијеве и са десне стране ријеке Сутјеске постојала су утврдјења која су служила као контрола пролазака Каравана који су се кретали од Дубровника ка Средњој Европи, као и на исток према Цариграду. Данас постоје само мали остаци утврдјења јер је проласком трасе пута Фоча –Гацко –Дубровник затрпан већи дио утврдјења. Утврдјења са лијеве и десне стране Сутјеске су била повезана мостом који је био израдјен од костријети и био је широк за један ногоступ, тек толико да би се појединачно могло прелазити. И данас постоје остаци чатрње повише утврдјења из које су се снадбјевали водом стражари. Обзиром да је сами положај утврдјења био високо уздигнут и на стрмој литици то им је такав положај омогућавао да се одбране од нежељних пролазника,па се тако група од десетак стражара могла одбранити од стотину и више војника.